Фино уштимовани мртваци

Жанр: црна комедија
Трајање: 92 мин.

СИНОПСИС

Свакога дана Ристо и Сафет, два локална радника у мртвачници, кладе се колико ће лешева тога дана примити. Једног дана Ристо "типује" на четири леша, док се Сафет клади на више. Мање од пола сата касније, у мртвачници је само један леш. То је Руждија Кучук, локални преварант. Како возови не саобраћају од почетка рата у Босни, он превози путнике трактором који је добио као хуманитарну помоћ од холандске владе. Нажалост, поља су минирана и он није у могућности да користи трактор за обрађивање земље, па од њега прави локомотиву. Због помало "разбарушеног" темперамента, Руждија пати од необичне болести: пада у несвест и доживљава кратку клиничку смрт сваки пут када дође у превише емотивну или стресну ситуацију. Несрећник завршава у мртвачници јер му се то десило када је узбуђен отишао у Министарство за саобраћај с генијалном идејом да приватизује део железничке пруге између свог села и Сарајева.

Тек што је Ристо почео да припрема славље јер ће добити својих десет марака од опкладе, у мртвачницу стижу три нова леша. Ријад Ченгић је 29-годишњи архитекта. После рата, напустио је Сарајево и отишао у Амстердам да би тамо наставио каријеру. У Амстердаму среће вршњака Дарија, такође из Сарајева, који је на постдипломским студијама. Уместо свега неколико недеља, Ријад остаје у Амстердаму две године. Обојица се враћају у Сарајево јер је Дарио добио прилику да ради као шеф у Министарству за саобраћај. Ријад налази посао у приватном архитектонском бироу. Међутим, на послу му није лако јер га шеф мрзи. Тензија између њих двојице кулминира једног јутра када Ријад дође неколико минута касније и моментано добије отказ. Љут и фрустриран, он разбија све по канцеларији и гине под веома необичним околностима: пропада кроз кров зграде. Све личи на самоубиство...

Министар за саобраћај, Енвера Хаџић, има око 45 година. После уобичајеног јутра код куће, суочена је с важним задатком који је тога дана чека: да постигне добар договор приликом преговора с делегацијом ЕУ. Они су заинтересовани да купе акције локалне железничке мреже. Пре састанка, она проводи време гледајући на видеу један од својих говора и дивећи му се. Ужитак гледања "маестралног" наступа прекида странац пред вратима: он жели да приватизује део железнице. "Какав идиот", мисли она. После успешног састанка с делегацијом ЕУ, креће код свог личног масера. Светло на семафору... Тело које пада на кров њених кола. Енвера Хаџић излази из кола и жели да побегне. Међутим, нико не може побећи својој судбини.

Срећко Пиплица, пензионисани официр ЈНА, има 60 година. Довршава пројекат свог живота: комплетирање конструкције авиона на дизел. Срећко жели да постане први Босанац који је икада ушао у Гинисову књигу рекорда, али највише жели да посети ћерку Франку, која живи у САД од почетка рата. Авионска карта је веома скупа, а Срећко није видео ћерку откако је отишла. Он узлеће, лети над градом, збуњује Ријада Ченгића и слеће на главу Енвери Хаџић. С овим лешевима у мртвачници Сафет добија опкладу, али Руждија Кучук се буди и квари игру...

О РЕЖИСЕРУ

Бењамин Филиповић (редитељ и сценариста)
Рођен је у Сарајеву. Дипломирао је филмску режију на ФАМУ у Прагу (дипломски филм "Плус, минус – један" донео му је Велику златну медаљу Београда на Фестивалу кратког метра и посебну награду жирија на студентском фестивалу у Карловим Варима). Уследила су два кратка филма - "Чежња за Буенос Ајресом" и "Мирна". Године 1990/91. режирао је свој први дугометражни играни филм - "Празник у Сарајеву". Реч је о једном од последњих успешних југословенских филмова, за који је Филиповић добио бројне награде у земљи и иностранству и који је сврстан у десет најгледанијих филмова свих времена у БиХ. У исто време режирао је ТВ серију "Топ-листа надреалиста" за Сарајевску телевизију.

У току рата режирао је култни филм "Мизалдо – крај театра", који је премијерно приказан на фестивалу у Берлину 1994. године, после чега је уследила дуга листа фестивала на којој се нашао и фестивал на Палићу. Један је од оснивача ТВ мреже ОБН, на којој је радио као главни уредник и уметнички директор. За ову кућу режирао је кратки филм "Супердобра идеја", који му је 1997. донео награду за најбољи кратки филм на фестивалу у Барселони. Године 1999. режирао је 13. епизоду ТВ серије "Фамилија д.о.о.". Тренутно ради као професор на Академији драмске уметности у Сарајеву и Тузли. "Фино уштимовани мртваци" су трећи играни филм овог редитеља. Бењамин Филиповић је председник Асоцијације филмских радника БиХ и члан Европске филмске академије (European Film Academy - EFA), као и Друштва филмских и ТВ редитеља Немачке (Bundesverband der Fernseh Filmregisseure in Deutschland).

О ГЛУМЦИМА

Лазар Ристовски (Руждија Кучук)
Глумац је, редитељ, продуцент. Рођен је у Југославији 1952. године. Дипломирао је глуму на ФДУ у Београду. На сцени се појавио око 3.000 пута. Глумио је у више од 40 филмова, ТВ серија и драма, најчешће у главним улогама. Значајније улоге остварио је у филмовима: "Сан летње ноћи" (2004), "Пад у рај" (2004), "Мали свет" (2003), "Мала ноћна музика" (2002), "Бумеранг" (2001), "Бело одело" (1999), "Балканска правила" (1996), "Подземље" (1995), "Тито и ја" (1992), "Византијско плаво" (1993).

Ристовски је режирао кратки филм "Movie Star" (1998) и целовечерњи филм "Бело одело", у коме се појављује у улози сценаристе, продуцента и главног глумца. Филм је приказан на Филмском фестивалу у Кану, Венецији (где је награђен за најбољу фотографију), Атини (награђен као најбољи у конкуренцији европских филмова) и Гибелини у Италији (награда "Арт филм"). "Бело одело" било је наш кандидат за награду Оскар. Лазар Ристовски је продуцирао шест филмова, међу којима су и: "Сан летње ноћи", "Пад у рај" и "Мала ноћна музика". Аутор је двеју новела - "Бело одело" и "Како сам освојио Оскара".

Ирена Мичијевић-Родић (Енвера Хаџић)
Рођена је у Београду 1972. године. Дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду. Завршила је и школу класичног балета. Једнако успешно наступа на филму ("Магија", "Андреа", "Пун месец над Београдом", "Мали свет") и у позоришту ("Хамлет", "Живот Јованов", "Као да је било некад"). Први посао добила је 1991. године у ТВ филму "Велика-мала матура". Потом почиње да игра на сцени београдског ЈДП-а, а нешто касније и на сцени Звездара театра. Године 1993. одлази у Шпанију, где је једно време живела, а касније одлази у Лондон, у коме и данас живи и ради.

Боро Стјепановић (Сафет)
Рођен је 1946. године. Дипломирао је на Катедри за југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду и глуму на ФДУ у Београду. Наступао је на сценама Југословенског драмског позоришта, Атељеа 212, Народног позоришта у Београду, Народног позоришта у Сарајеву, Камери театра у Сарајеву, Црногорском народном позоришту, Дечјем позоришту у Подгорици и Центру за културу у Тивту. Играо је у више од 50 позоришних представа. Режирао је у позориштима у Сарајеву и Мостару (Отворена сцена "Обала", Камерни театар).

Играо је у бројним телевизијским филмовима и серијама и у више од 50 филмова, међу којима су и "Жута", "Повратак отписаних", "Није него", "Ко то тамо пева", "Петријин венац", "Сјећаш ли се Доли Бел", "О покојнику све најлепше", "Чудо невиђено", "Лепота порока", "Глуви барут", "У име народа", "Ово мало душе". Педагошким радом почео је да се бави 1971. као асистент у предметима Дикција и Глума на ФДУ у Београду. Један је од оснивача Академије за сценске уметности у Сарајеву и Факултета драмских уметности на Цетињу, где и даље ради. Током 1992. и 1993. радио је као професор на ФДУ у Београду. Аутор је три књиге: "Аудиција - све о пријемном испиту", "Глума I - рад на себи" и "Глума II - радња".

Уликс Фехмиу (Ријад)
Већ 11 година живи у Америци са супругом Снежаном Богдановић, такође познатом глумицом. Током боравка у САД играо је у представама "Само бих, али лудост" и "Хераклова деца", ТВ серији "Закон и ред" и у филму "Ја сам са Луси". Пре одласка у САД играо је у девет представа (и то као студент глуме), појавио се у четири филма ("Булевар револуције", "Црни бомбардер", "Проклета је Америка" и "Византијско плаво"), али није стигао да дипломира. Недавно је са супругом играо у комаду "Дипломац" на сцени Београдског драмског позоришта. Фехмиу је био продуцент комада који је игран свега четири седмице, а карте су биле распродате још пре премијере.

Тарик Филиповић (Марио)
Рођен је 1972. године у Зеници, где је завршио основну и средњу школу. Године 1990. уписује АДУ у Загребу. Од 1995. године је стални члан Сатиричког казалишта Керемпух. У његову филмографију улазе филмови "Испрани", "У агонији", "Полагана предаја", "Дуга, мрачна ноћ", "Лети-лети", "Behind the enemy line". Водитељ је популарног квиза "Милионер" на Хрватској телевизији.

Миралем Зупчевић (Срећко Пиплица)
Он је сарајевски филмски и позоришни глумац. У његову филмографију улазе остварења као што су: "Сјевер је полудио" (2003), "Remake" (2003), "Welcome to Сарајево" (1997), "Булевар револуције" (1992), "Празник у Сарајеву" (1991), "Игмански марш" (1983). Остаће запамћен и по бројним телевизијским улогама (серије "Алекса Шантић", "Брисани простор", "Ратни хљебови", "Осма офанзива"), а можда највише по улози Талета из истоимене мини-серије. Поред глуме, у позоришту се бави и режијом. Такође, бави се педагошким радом.

Премијера: 9. фебруар 2006. године