Провалник

Жанр: драма, романса, трилер
Трајање: 120 мин.
Фестивали и награде: Торонто, Лондон
Оригинални назив: Breaking and Entering (2006)
Земља порекла: САД, Велика Британија, 2006

СИНОПСИС

Вил и његов пријатељ Сенди воде успешну фирму која се бави пејзажном архитектуром. Недавно су се преселили на Кингс Крос, центар једног од најамбициознијих пројеката урбане регенерације у Европи. Њихове канцеларије стално привлаче пажњу локалне банде лопова и Вил, коме су провале дозлогрдиле, јури једног од млађих чланова банде, Мира, све до стана који дели с мајком Амиром, избеглицом из Босне. Код куће, Вил живи са својом лепом девојком Лив, која највише времена проводи бринући о тринаестогодишњој ћерки Беи, која има психолошке проблеме. Вил се спријатељује с Амиром да би истражио провале, али њихово пријатељство доживљава неочекивани преокрет. Амира убрзо открива да је Миро опљачкао Вилову канцеларију и постаје сумњичава у вези с искреношћу њиховог односа. У страху, она уцењује Вила да би заштитила свог сина. Иако му је живот већ у кризи, Вил се препушта страственом путовању у свет на дивљој страни града и сопствене душе.

О ФИЛМУ

После филма "Truly, Madly, Deeply" из 1991, Ентони Мингела бира драму која је интимна и широка, а чији су део животи савремених Лондонаца. Његови ликови представљају пресек становника, од младих професионалаца до придошлица, емиграната који носе бреме рата и економских недаћа. Док се запуштени крај града реновира, а имућни долазе на територију немаштине, границе класа, култура и привилегија бледе и бивају пробијене. Ликови се спајају низом правих и метафоричних крађа, које их приморавају да се повежу, раздвоје и поново споје на бољи начин.

"Ова врста 'покрштавања провалника' подсећа ме на идеју коју сам имао пре 15 година", каже редитељ. "Почео сам да размишљам како мора да постоји другачији начин да се искаже једна ствар: да злочин може да подстакне промену набоље, да прелом може нешто да реши. Ту је и идеја да постоје разни начини да се од људи нешто украде, да постоје разне врста крађа. Филм једним делом говори и о томе."

Џад Ло има централну улогу - Вила Френсиса. Он каже: "То је прича о световима у којима живимо овде у Лондону, који се сударају и пролазе један крај другог и мешају... О световима на које понекад не обраћамо пажњу, које узимамо здраво за готово, којима судимо или, још горе, које поштујемо на најгори могући начин. Ви размишљате: 'Поклањам новац у добротворне сврхе, дајем одећу Хумани, радим све што је до мене', а у ствари не радите ништа да помогнете некоме ко вам је пред носом. Скоро никада се не питамо: ко чисти моју кућу, ко ми спрема храну, ко ми пере кола. Јесу ли они образовани боље од мене?"

"Емигранти нису једноставна тема", каже Жилијет Бинош, која игра Амиру, избеглицу из Босне, мајку дечака Мира, чије провале доводе до низа неочекиваних сусрета. "Ми их гурнемо у крај и не желимо да размишљамо или много причамо о томе. Свиђа ми се што је Ентони желео да покаже како је бити емигрант, како живот може потпуно да вам се промени због рата, због одлука које доносе други људи. Како да преживите као емигрант ако сте у својој земљи били пијаниста, научник или учитељ, а онда, одједном, у другој земљи постајете кројачица или чистачица?"

"Лако је да судите, зар не, када не знате људе, или не знате у каквој су ситуацији", каже Мартин Фримен, који игра Виловог пословног партнера, Сендија Хофмана. "Сви то радимо. Ја то стално радим. Понекад заборавите да свако има неку причу, да свако има живот. Тешко је посматрати ствари црно-бело када знате какве све компликације имају људи у свом животу."

"Желео сам да снимим филм код куће у Лондону и о Лондону", каже Ентони Мингела. "Оно што волим код Лондона, што ценимо сви ми који живимо овде, или бар већина, јесте чињеница да је пун људи разних нација. Он је културолошки разноврстан, прави лонац. Али, то је лепша страна приче. Ружнија страна приче је да се подвојеност класа променила и да су се границе замаглиле, сви су некако прешли у средњу класу приликом миграције која је мање-више уклонила са сцене енглеску радничку класу. Настала је невидљива класа: поткласа, класа оних који нису Енглези, који су дошли из других земаља. Иако смо веома слаби према емиграцији и често потежемо питања као знак политичке воље пред изборе, ми се ослањамо на емигранте. Данас се у Лондону ослањамо на невидљиву групу људи с Косова, из Словеније, Босне, Бразила, Мексика, Нигерије, Гане, људе који су дошли овде и раде послове које ми не бисмо радили", каже Мингела. "Они су прилично невидљиви за социјални програм државе, невидљиви су из аспекта културе, али они чине велики проценат овог сјајног града. Помислио сам, ако се прави филм о Лондону, боље да се прави филм који ће бар да се позабави тим проблемом, који ће да се позабави степеном повлашћености и степеном потлачености данас у Лондону. Желео сам да снимим филм који би бацио светло на то питање а да никога не откачи."

Промена у демографији Лондона одражава се и у промени географије. Централни лик филма "Провалник" јесте пејзажни архитекта који има удобан дом у северном делу Лондона и атеље на Кингс Кросу. У том делу града снимана је и комедија "The Ladykillers", а љубитељи Харија Потера знају га као место где се налази перон с којег полази Хогвартс експрес. Велика ризница знања и културе, Британска библиотека, налази се у близини. Међутим, као и већина градских четврти које се налазе око железничких станица, Кингс Крос има своју мрачнију и трошнију страну. У 19. веку Кингс Крос је био најсиромашнија четврт у Лондону, а деценијама је био крај с црвеним фењерима. У скорије време, као додатак милионима путника који су везани за Јустон, Кингс Крос и Сент Панкрас железничку линију и станице подземне железнице, ову четврт опседали су пролазници који су радили све само нису чекали воз. У последњих пет година Кингс Крос је постао једна од највећих грађевинских локација у Европи, најамбициознији пројекат урбане реконструкције у Британији још од викторијанског доба.

Са сломом Совјетског Савеза рођен је велики број нових држава уз оне на Балкану (Босна, Хрватска, Македонија). Промене граница довеле су до сукоба између етничких и верских група, поготову између Србије и Босне. Босански главни град, Сарајево, био је пример верске и етничке толеранције, али све се распада 1991. Године 1992. Босна објављује своју независност од Југославије. Да би се спремила за своју улогу, Жилијет Бинош је провела одређено време у Сарајеву, покушала да осети језик и културу, упијала атмосферу града и, што је најважније, упознавала је Босанке, чија су јој ратна искуства помогла да боље разуме свој лик. Колики је био њен успех говори и чињеница да су Босанци који су били део глумачке и продуцентске екипе били задивљени њеним акцентом и да су је статисти у сцени која се дешава у босанском центру прихватили као своју.

Мингела каже: "На почетку сам рекао себи да морам да нађем праву Босанку за свој филм. Упознао сам велики број данских, шведских, норвешких, финских глумица, а онда и многе из Словеније, Словачке, Чешке, Русије, Босне и Србије. Упознао сам много сјајних глумица. Коначно сам одабрао Жилијет и то сам учинио без оног осећања да би то ипак могао да уради неко други."

Премијера: ФЕСТ 07