Немаш ама баш никакву идеју како си доспео у овај заборављени град. Можда си ушао у воз, преспавао своју станицу и завршио у овој рупи. Могуће је да долазиш с једног краја пакла - и даље немаш идеју.
Барем још увек имаш новчаник. Кад погледаш како изгледају становници, они који су још у вертикали, и то је чудо. Врела је ноћ на улици која изгледа као да никад није видела сунчеве светлости. Пошто немаш шта друго да радиш, шеташ. Нагазиш на неког винопију који се онесвестио у сопственој повраћки. Новине лете на ветру и заустављају се на твојој нози. У питању је жута штампа, право смеће. Осушена крв на страницама.
Блатњава улица је симфонија опушака. Следећој скитници на коју наилазиш нож је забијен на месту на којем је раније било око. Можда си умро и отишао право у пакао. Да, могуће је да је тако.
Рика мотора разбија ноћ у парампарчад. Окрећеш се и угледаш угланцан, као да је тек из салона изашао, кадилак елдорадо из 1953. како пролази поред тебе одскачући добрих пола метра од земље. Аутентичан је. Изванредан. Нестаје с видика.
Нешто даље чује се ломљава стакла, а старомодни аларм се оглашава. Неки манијак се смеје. Не желиш да знаш. Настављаш да ходаш.
Стижеш до угла и видиш их. Курве. Пуно курви, у камионетима и сличним возилима. Ове курве нису тужне, изнурене, дрогиране жене које очекујеш. Оне су поносна бића. Свака од њих је самоуверена и прелепа као богиња. Сређене до перфекције. Ватрене. Последице осмеха једне од њих осећаш у џепу. Задивљујуће су. Као да нису с овог света.
Ходаш. Ходаш и можда и сам запалиш цигарету. Ретро. Без филтера. Тешка за грло. Закашљеш се и бацаш опушак да се придружи својим сестрама и браћи у блату. Полако стижеш. На правом си путу.
Ходаш. Не идеш никуд одређено. Није ни битно. Пријало би ти пиво. Приметиш полуугашену неонску рекламу за нешто што изгледа као најнеугледнији бар на свету. Долазиш до врата на којима је избацивач с чудесним очним јабучицама. Каже ти да смрдиш, али те ипак пушта да уђеш. Нема плаћања на улазу.
Ушао си. Задах зноја. Дим. Урин. Повраћка. Најгора рупа. У једном сепареу седи тип умазан крвљу, у другом је шупаџија који моли жену да му опрости, шта год то било. Неки тип са сасвим обичном фацом у трећем. Ово место је очајно.
Одгегаш се до шанка и наручиш тексашко пиво. Тада угледаш призор на позорници. Срце ти тоне. Бар има моћну бину. За играње. Егзотични плес. Срце и даље тоне. Ове је ужасно. Нека мишићава, тешка, кучка над кучкама хладног срца показује све што има гомили безнадежних губитника.
Утишавају музику. Полако. Тужно. Чује се кантри. Добар кантри. Гомила се стишава у тренутку када анђео лелуја преко позорнице. Она је анђео - каубојка, полако маше ласом, креће се као сан. Очи су јој тужне, осмех сладак. Фигура као оживљена фантазија. У том тренутку заклео би се да не постоји ништа ружно на Земљи.
Добро дошао у Град греха.