Док се режисер и сценариста Алехандро Аменабар посветио стварном животу и искуствима главног лика - Рамуна Сампедра, његов пријатељ и косценариста филма "Живот је море" - Матео Гил, био je задужен за фикцију. "Један је морао да остане склоњен од Рамунове приче како би могао да остане непристрасан и да доноси одлуке, поготово о стварним особама и начину на који ће бити приказане у филму", изјавио је Гил. "Свиђа ми се идеја којом је прича скрајнута од стварности, али представља слику коју би Рамун желео да прикаже. Он је био прави глумац и врло комплексна особа."
Међутим, с гледишта продукције, комбинација фикције и стварности имала је својих компликација. "Кад се ликови заснивају на стварним особама, потребна вам је њихова ауторизација", објашњава Фернандо Боваира. "Сматрам да смо све ликове приказали довољно деликатно и да се нико неће наћи увређен."
"Да је Матео сам писао сценарио за овај филм, добили бисмо врло фрагментирану причу, с много временских скокова", казао је Аменабар. "За њега постоји Рамун пре несреће, његова путовања и жене, и оно што је проживео после несреће, док је мене више занимао управо Рамун након несреће, особа која све доживљава филозофски. Ипак, ничега се нисмо одрекли, јер је Рамунова садашњост испуњена његовом прошлошћу."
Оно чега су се сценаристи одрекли био је детаљнији приказ хронологије Рамунове правне борбе. "Док смо истраживали случај, Матеа је веома иритирао начин на који су Рамуна третирали у судници", присећа се Аменабар. "Међутим, учинило ми се прилично очигледним да ће та тема једног дана бити правно одређена и нормализована, те да се на то не треба превише усредсредити, јер би у том случају филм био сувишан и прилично кратак. Учинило ми се да је важно приказати путовање неког ко се дуги низ година бавио искључиво размишљањем о томе шта је живот и шта је то смрт."