"Као и већина великих маринаца, и ја сам мрзео јединицу. Мрзео сам то што сам маринац зато сам више од свега на свету желео да будем паметан, славан, секси, да имам превише секса, да будем пијан, појебан, висок, сам, славан, паметан, познат, схваћен, вољен, да ми све буде опроштено, да имам превише секса, да будем пијан, висок, паметан и секси – а више од свега тога, ја сам био маринац. Ћелавац."
Ентони Свофорд, Ћелавац
У лето 1990. године Ентони Свофорд, 20-годишњи уписник треће генерације, послат је у пустињу Саудијске Арабије да би се борио у првом рату у Заливу. Године 2003. његови мемоари из тог периода и с тог места постају бестселер – књига "Маринац". Свофорд ју је написао с толиком важношћу, непосредношћу, искреношћу и хумором, како то може само неко ко је лично проживео такво искуство – млад војник обучен за борбу, а онда суочен с фрустрирајућом стварношћу у којој мора да чека да рат уопште почне. Свофордова књига провела је девет недеља на листи најбоље продаваних по "Њујорк тајмсу". У неким публикацијама хваљена је као "већ нека врста класика и освежавајућа; мемоари из рата у Персијском заливу, књига која спада међу најбоље књиге о војсци икада написане; сумануто путовање познато милионима младих људи, али ипак јако ретко тако добро представљено."
"Када сам први пут прочитао књигу, реаговао сам на чињеницу да је рат посматран кроз призму веома специфичне особе, оне која покушава да се носи са свиме и да открије ко је она у ствари. Био сам фасциниран мешавином мачизма, комедије, надреализма и помало уврнутог сагледавања ствари", присећа се својих утисака Сем Мендес (Sam Mendes), режисер филма "Маринац" ("Jarhead"). "Била је то књига као ниједна друга, о рату какав ниједан није био, па би ово могао бити ратни филм као ниједан до сада."
"Сваки маринац има другачије искуство; сваки вод има другачије искуство; сваки батаљон има другачије искуство – чак и из истог рата. Желео сам да снимим филм баш о овом фасцинантном човеку и о томе како су га мењала и изграђивала искуства кроз која је пролазио у том рату. Оно што памтимо о рату у Заливу јесу чисти снимци малецних бомби које безгрешно погађају градове који су као играчке, отуђени од било каквог осећаја за људски живот. Мени је занимљиво да сада уђемо у њега кроз особу на земљи, јер управо то није нам било дозвољено у овом рату. Тонијево искуство у пустињи узима оно што о рату прихватамо као нормално и једноставно га окрене наглавачке. То вам је као када би Селинџер посматрао рат у Заливу."
Свофордова најбоље продавана и од критике прихваћена књига, о животу маринца почетком деведесетих, хваљена је због много тога, а пре свега због несвакидашње и болне искрености с којом приповедач представља свој свет – она је прича из првог лица од стране војника треће генерације (Свофорд је зачет 1969. године, када је његов отац био на одсуству из Вијетнама), о војној машинерији која га окружује. Уместо класичних слика умивених јунака у униформама који се боре за "ствар", имамо младе регруте у знојавој пустињској опреми који обожавају рок музику, склони су порнографији и расте им неиспуњена жеља за крвљу. Обучени су за убијање, а онда стационирани на сувом, негостољубивом и ужасном терену.
У таквој ситуацији вишак тестостерона доводи до унутрашњих алфа-мужјак сукоба, (с обзиром на то да непријатеља нема на видику, а све је већа могућност да га уопште неће ни бити), до неморалног понашања и потпуног непоштовања свих, од надређених официра до људи које су дошли да ослободе. Све то прича нам војник који је пре свега више код куће и чита Камија него што се привикава на тешке услове живота у маринцима.
Мендес завршава: "Мислим да је већини људи веома тешко да пронађу своје место у овом свету, да то оставе по страни и буду само тело, јер када си у рату, на крају дана си управо то. Постоји разлог зашто су сви исти, јер у основи они и јесу исти. Мораш да будеш прилично вешт да би приметио неку особеност било где на униформи маринаца. Нема имена, ничег нема. Сви изгледају исто. То је дубоко у психологији маринаца. На неком нивоу, то је ван домашаја мог поимања. Међутим, ја се томе и дивим и јако то поштујем, јер је веома несебично."