Јуче је отворена филмска смотра Синеманија, и то дванаеста по реду. Ову свечаност отворио је биографски филм о животу Кола Портера - "Дани славе" ("De-Lovely"). У термину од 18 часова приказан је италијански филм "Без померања" ("Non ti muovere"). Премијера овог филма била је на овогодишњем Филмском фестивалу на Палићу. Приликом гледања овог филма стално је присутан осећај туге, горчине, тескобе, али све те емоције резултирају правим катарзичним исходом.
Док траје борба лекара неурохирурга за ћеркин живот, отац се суочава са својом савешћу и покушава да осмисли и оправда читав претходни живот. Тајна веза са сиромашном девојком са периферије за њега је представљала оазу љубави и среће. Однос који је почео нечим што је личило на силовање и мржњу развио се у безусловну љубав и посвећеност. У ноћи када се рађа његова законита ћерка, догађа се трагедија.
Две судбине и две љубави симболично су се мимоишле на позорници живота. Жестока психолошка колебања, унутрашњи ломови, морална дилема да ли треба оставити уходани живот и поћи у неизвесност, променити друштвени статус и животну причу дочарани су у овом роману дубоком емотивношћу. Монолошка исповест главног јунака својој ћерки јесте оправдање и извињење за тајни живот који је водио у години пре него што се она родила, а у исто време је и последње извињење жени са којом је доживео љубав - једини пут у животу - а због које је она трагично скончала.
Овај филм је адаптација романа "Остани ту" Маргарет Мацантини. Роман "Остани ту" објављен је 2001. године и додељена му је престижна књижевна награда "Strega" 2002. године, а месецима се налазио на првом месту листе најчитанијих књига у Италији. Већ је преведен на неколико светских језика. Сценарио за филм по роману "Остани ту" написао је Серђо Кастелито, супруг Маргарет Мацантини. Он је редитељ и носилац главне мушке улоге, уз Пенелопе Круз и Клаудију Герини.
Маргарет Мацантини, кћи ирске вајарке и италијанског писца, рођена је у Даблину 1961. године, а живи у Риму. После завршених студија драмске уметности посвећује се позоришној и филмског глуми. Својим првим романом, "Il catino di zinco" (1994), скреће на себе пажњу критике (ужи избор за књижевну награду "Campiello"), као и публике. Аутор је запаженог текста у дијалошкој форми "Manola" (1999), који се са успехом игра у позоришту, и монолога "Zorro" (2000). Мацантинијева у своје омиљене писце сврстава Достојевског, Фокнера, Хајнриха Бела. Веома цени Елзу Моранте и Маргерит Дирас.