Преминуо Ингмар Бергман

Понедељак, 30. јул, остаће упамћен као црн дан филма, јер су два великана седме уметности напустила овај свет. У истом дану Микеланђело Антониони и Ингмар Бергман су отишли на вечни починак остављајући благо своје маште и вештине генерацијама у аманет.

Ингмар Бергман (Ingmar Bergman) је умро у понедељак рано ујутро у својој кући на остврву Фаро на балтичкој обали Шведске у 89. години. Бергмана сматрају једним од највећих редитеља у историји, поред великана какви су Федерико Фелини (Federico Fellini) и Акира Куросава (Akira Kurosawa).

Рођен је у универзитетском граду Упсали, Шведска, 1918. године. Имао је строго религиозно васпитање, будући да му је отац био лутерански капелан шведске краљевске породице. Филм је био његова прва љубав. Већ као дете помагао је локалном биоскопском оператеру при пројекцијама филмова. Студирао је глуму и режију на Универзитету у Стокхолму, а 1944. године постао је управник Градског театра у Хелсинборгу.

Исте године стиже и његов деби као сценаристе, када је Алф Сјоберг (Alf Sjoeberg) снимио филм "Hets" према његовом предлошку. Редитељски деби имао је 1946. године филмом "Криза" ("Kris").

У својој готово 60 година дугој каријери снимио је око 50 филмова, међу којима су: "Крици и шапутања" ("Cries & Whispers"), "Седми печат" ("The Seventh Seal"), "Девичански извор" ("Jungfrukallan"; "The Virgin Spring"), "Јесења соната" ("Hostsonaten"; "The Autumn Sonata") и "Дивље јагоде" ("Wild Strawberries"). Између 1960. и 1984. године био је чак девет пута номинован за Оскара, а три пута га је и освојио у категорији најбољег страног филма.

Његов редитељски таленат дефинитивно је признат широм света тек након остварења "Седми печат" из 1957. Првог Оскара за страни филм добио је 1961. године за филм "Девичански извор". Наредне године поновио је тај успех филмом "Кроз стакло, тамније" ("Sasom i en spegel"; "Through a Glass Darkly").

Седамдесетих година био је у добровољном егзилу у Немачкој због строгих пореских закона у Шведској. По повратку у домовину, 1982. године снимио је сентиментални филм "Фани и Александер" ("Fanny och Alexander"), који је имао две номинације за Оскара. После тог филма Бергман се повукао, али је повремено радио за телевизију и позориште. Његов последњи рад - "Сарабанд" ("Saraband"), приказан је на шведској телевизији 2003.

Бергман је 2004. године изјавио да никада није могао да гледа сопствене филмове зато што су га бацали у депресију. Међу познатим мислима овог великог редитеља истиче се она о позоришту и филму: "Позориште је као верна супруга. Филм је велика авантура - скупа и захтевна љубавница." За крај још једна Бергманова мисао о филму: "Пишем сценарија да би ми служила као скелет који чека месо и тетиве од слика."