Милена Дравић

Милена Дравић је рођена у Београду 5. октобра 1940. године. На филм је дошла случајно - плавокосу, пегаву средњошколку с коњским репом запазио је на насловној страни неке илустроване ревије редитељ Ф. Чап и дао јој улогу у свом филму "Врата остају отворена" (1959).

Наметнула се својим шармом и спонтаношћу, па убрзо снима "Дилижансу снова" (С. Јовановић, 1960), "Заједнички стан" (М. Вајда, 1960), "Боље је умети" (В. Нановић, 1961), "Узаврели град" (В. Булајић, 1961) и "Лето је криво за све" (П. Ђорђевић, 1961). Мотивисана успехом који је дотад постигла, уписује Академију за филм, позориште, радио и телевизију.

Када је за своју шесту улогу - сеоске девојке која као прекобројна креће за момком на радну акцију у филму "Прекобројна" (Б. Бауер, 1962) - освојила Златну арену на фестивалу у Пули, постало је јасно да је југословенска кинематографија добила изузетну глумачку особеност. Отада је, сарађујући с више од 30 редитеља свих генерација, непрекидно играла углавном главне улоге у више од 50 филмова најразличитијих жанрова, поставши једнан од глумачких постулата српске кинематографије, иако је често играла и у другим срединама.

Своју другу Златну арену добила је за улогу кројачице која се прудржује партизанском бициклистичком батаљону у "Бициклистима" (П. Ђорђевић, 1970). Добитница је и пет Сребрних арена: 1964. године за комичну улогу у "Литу виловитом" О. Глушчевића, 1966. за суптилну улогу супруге у "Ронду" З. Берковића, за улогу у ратном филму "До победе и даље" Ж. Митровића, 1967. за комичну улогу у "Немирнима" К. Ракоњца и за трагичну улогу у "Јутру" П. Ђорђевића, 1969. године за комичну улогу првакиње у филму "Cross Country" П. Ђорђевића, за драмску улогу продавачице новина коју силује група доконих младића у "Хороскопу" Б. Драшковића и напокон 1974. за улогу жене из полусвета у "Депсу" А. Врдољака.

За упечатљиву улогу усамљене жене у паланачкој средини у "Посебном третману" (Г. Паскаљевић, 1980) награђена је наградом за епизоду на фествалу у Кану. Од бројних других филмских награда и признања истиче се титула "прве даме југословенског филма", која јој је додељена на Филмским сусретима у Нишу 1970. године.

Први део њене каријере обележен је континуираном сарадњом с П. Ђорђевићем, а касније се, тежећи да искочи из оквира стереотипа, приближава авангардним редитељима окупљеним око Биоскопског клуба "Београд" и остварује запажене улоге у делима Д. Макавејева "Човек није тица" (1965) - као млада фризерка у средишту љубавног троугла, и "W.R. - мистерије организма" (1971) - као разбарушена револуционарка која пропагира сексуалну револуцију, те у "Клаксону" (К. Ракоњац, 1965) и "Заседи" (Ж. Павловић, 1969).

Иако је у низу филмова успешно играла драмске улоге, њене најизразитије предиспозиције су, према властитом уверењу, "карактерне улоге с елементима комедије"; то је дошло до пуног изражаја у вероватно најбољој серији забавних телевизијских емисија у Југославији - "Образ уз образ" Телевизије Београд. Успешно је играла и у великом броју телевизијских серија и драма, као што су "Госпођа министарка", "Метла без дршке", "Приче из Непричаве", "Соба 405", "Полицајац са Петловог брда", а опробала се и у позоришту, и то углавном и неформалним, алтернативним групама.

Поменућемо само неколико филмова које је госпођа Дравић снимила у последњих двадесетак година: "Сјај у очима", "Ледина", "Зона Замфирова", "Boomerang", "Нормални људи", "Небеска удица", "Буре барута", "Три летња дана", "Трећа срећа", "Секула се опет жени", "Није лако са мушкарцима", "Шећерна водица", "Мој тата на одређено време", "Лаф у срцу". Мало је познато да је Бред Пит (Brad Pitt) један од својих првих филмова снимио управо с госпођом Дравић, која му је играла мајку у филму "Тамна страна сунца" ("The Dark Side of the Sun").

Била је фотомодел модног креатора А. Јоксимовића. Добитница је Октобарске награде града Београда 1970. године. У августу 1994. добила је награду за животно дело "Павле Вуисић" за улоге и допринос комплетној југословенској кинематографији.